Jednom davno, svi
ljudski osećaji i mane našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treći put LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula
„Hajde da igramo žmurke!“. INTRIGA je podigla desnu obrvu, a
RADOZNALOST je, ne mogavši da odoli, zapitala: „Žmurke? Kakva
je to igra?“ „To je jedna igra...“ poče da objašnjava LUDOST
„...u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kad
završim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne nadjem taj je pobednik!“ ENTUZIJAZAM je zapljeskao, sledila ga je EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koju nikad ništa nije intresovalo, da se pridruže igri.
Ali, nisu svi želeli da se igraju. ISTINA
je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo to on nije bio taj koji se setio te igre.
OPREZ nije hteo da rizikuje...
„Jedan, 2, 3...“ počela je da broji LUDOST.
Prva se sakrila LENJOST, koja
se, kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo,
ZAVIST se sakrila u senku USPEHA,
koji se mučećipopeo na vrh najvieg drveta. VELIKODUŠNOST nikako
nije mogla da odluči gde da se sakrije jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od svojih prijatelja.
LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a KRASOTA je našla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je našla savršeno i prozračno skrovište, ali samo za
sebe. LAŽ se sakrila na dno okeana (laže,
sakrila se na kraju duge), a POŽUDA i STRAST
u krater vulkana. ZABORAV je zaboravio da se sakrije, ali to nije važno.
Kada je LUDOST izbrojala do 999999
LJUBAV još nija našla svoje skrovište jer je svako mesto bilo zauzeto.
Ugledavši ružičnjak, uskočila je, pokrivši se predivnim pupoljcima.
„MILION!!!“ vikala je LUDOST i počela svoje traganje.
Prvo je pronašla LENJOST
iza obližnjeg kamena, brzo je začula VERU
kako priča sa Bogom medju oblacima, a STRAST i
POŽUDA su iskočile iz kratera od straha.
Slučajno je pronašla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST
nije trebalo ni tražiti, sama je izlatela iz svog skrovišta koje je bilo pčelinja košnica. Od tolikog
traganja LUDOST je ožednela i tako je u kristalnom
jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo njalakše, ona nije ni mogla da se odluči za skrovište,
pa je ostala da sedi pod obližnjim drvetom.
Tako je LUDOST,
malo po malo, pronašla sve.
TALENAT u zlatnom klasju žita, TESKOBU
u izgoreloj travi, LAŽ na kraju duge (laže,
bila je na dnu okeana) a ZABORAV je i zaboravio da
su se uopšte ičega igrali.
Samo LJUBAV
nije mogla nigde da nadje.
LUDOST je pretražila svaki grm, svaki vrh planine i kad je već bila besna,
ugledala je ružičnjak. Ušavši u ružičnjak uzela je prvu granu i od besa i iznemoglosti počela
je da udara po pupoljcima. Odjednom se iz ružičnjaka začuo bolan krik. Ružino trnje je ogrebalo oči
LJUBAVI i oslepelo je. LUDOST nije znala šta da učini i kako da ispravi ono što je napravila.
Plakala je i molila za oproštaj...
Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaže joj!
Od tada, LJUBAV je slepa i LUDOST je uvek prati.
)